Jedan trenutak neopreza, skok u bazen sa samo 17 godina, zauvek je promenio život Srđana Trajkovića iz Vranja.
Povreda vratnog dela kičme ostavila ga je u invalidskim kolicima, ali ga nije zaustavila. Naprotiv, posle duge rehabilitacije, tišine i borbe sa sopstvenim mislima, Srđan je odlučio da svom iskustvu da smisao: osnovao je Udruženje osoba sa paraplegijom u Vranju.
Danas, Srđan govori mirno, ali svaka reč nosi težinu iskustva.
„Kad se osvrnem na taj dan, prvo osetim tugu… ali onda se setim da čoveka održava ono što nosi u sebi. Mene je održala vera. Kad razmišljate negativno, to vam se vraća. Zato guram dalje, i kad čujem da je neko mlad povredio kičmu, samo se zapitam kako će da izdrži sve to. Ali mora se, samo uporno“, kaže.
Njegove misli često se vraćaju na ono što većina ljudi uzima zdravo za gotovo.
„Sreća je kad čovek ustane i kad mu je porodica živa i zdrava. Uveče zamolite Boga da se ujutru probudite. To je najveći dar“, poručuje. Otkriva i svoju najveću želju, onu zbog koje mu glas na trenutak zadrhti: „Da imam dete. Da zagrlim jednu devojčicu… Posle toga mi ništa ne bi bilo teško.“
Srđanova životna borba dobila je širi smisao kada je osnovao udruženje koje danas okuplja osobe sa povredama kičmene moždine iz celog Pčinjskog okruga.
„Okupljamo se, proslavljamo rođendane, držimo Skupštinu, obeležavamo 3. decembar. Nas četrdesetak sa porodicama sednemo, postavimo sto i budemo zajedno. Čak smo jednom članu organizovali i venčanje“, priča Srđan, kroz osmeh koji otkriva koliko mu zajedništvo znači.
Ističe i da osobe sa invaliditetom najčešće ne traže mnogo, ali im mali gestovi mogu promeniti dan.
„Mi nemamo šta da delimo. Osobama sa invaliditetom treba samo malo pažnje, kao i svakome. Uvek kažem, mi više ljubavi dajemo nego što dobijamo“, poručuje Trajković, koga Vranjanci znaju kao Kelenka.
Dodaje i da udruženja u gradu izuzetno dobro sarađuju, od gluvih i nagluvih, preko slepih i slabovidih, do osoba sa mentalnim poteškoćama i ratnih veterana. „Nikada nismo imali problem. Kad se radi lokalni akcioni plan, svi smo za istim stolom.“
Priča Srđana Trajkovića nije priča o nesreći, već o istrajnosti, veri i životu uprkos svemu. Podseća da se nesreća dogodi za „dve sekunde“, ali nada i ljubav nemaju rok trajanja.
Ako nešto ostaje da se doda nakon svih njegovih reči, to je jednostavna poruka: Život se voli tek kada naučimo da volimo jedni druge.
Centar za informisanje i razvoj Surdulice (CIRS) pokrenuo je projekat „Tišina nije rešenje: Žene protiv nasilja“, uz podršku Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena.
Nasilje nad ženama jedno je od najrasprostranjenijih, ali i najtežih oblika kršenja ljudskih prava. U Surdulici, gde socijalni i ekonomski izazovi dodatno opterećuju život zajednice, ovaj problem je posebno izražen. Mnoge žene ostaju same u svom bolu, uplašene, obeshrabrene i bez prave podrške.
Upravo zato nastaje dokumentarni film koji će doneti stvarne, iskrene i hrabre ispovesti žena koje su prošle kroz različite oblike nasilja. Njihovi glasovi, dugo utišani, sada postaju centralni deo jedne snažne priče. Film će prikazati ne samo bol i borbu, već i trenutke nade, oporavka i ponovnog pronalaženja pravog puta.
Projekat ima za cilj ne samo da podigne svest javnosti, već i da ohrabri žrtve da prekinu ćutanje i potraže pomoć. Kroz javnu projekciju, kao i predstavljanje na onlajn platformama, film će naći svoj put do šire zajednice, stvarajući prostor za dijalog, razumevanje i promenu.
Ovaj projekat podseća da je borba protiv nasilja zajednička odgovornost porodice, institucija, medija i čitave zajednice. Samo otvoren razgovor i međusobna podrška mogu pomoći da se razbije tišina koja okružuje nasilje i da se stvori bezbedno okruženje u kojem će svaka žena imati pravo na dostojanstven i miran život.
Pokretanjem ovakvih inicijativa, Surdulica postaje primer zajednice koja se ne plaši da govori o teškim temama, već ih prepoznaje i rešava kroz empatiju i solidarnost. Film i cela kampanja šalju snažnu poruku, da promena počinje od svakog od nas i da nijedna žena nikada ne sme ostati sama pred nasiljem.
„Tišina nije rešenje: Žene protiv nasilja“ nije samo film, to je poziv svakoj ženi da zna da nije sama, i poziv svakom članu zajednice da preuzme odgovornost u borbi protiv nasilja.
„Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.“
Iako se u Zdravstvenom centru Vranje pružaju sve vrste zdravstvenih usluga i edukacija u vezi sa seksualnim i reproduktivnim zdravljem osoba sa invaliditetom (OSI), praksa pokazuje da dostupnost ovih usluga nije uvek jednostavna. Formalnih prepreka nema, ali individualne okolnosti, poput fizičkih barijera ili zdravstvenog stanja, i dalje otežavaju pristup.
Prilagođeno seksualno obrazovanje i prevencija SPB
Prema iskustvu stručnjaka iz Vranja, seksualno obrazovanje prilagođeno osobama sa invaliditetom nije dovoljno dostupno u Pčinjskom okrugu. Iako postoji saradnja sa edukatorima i lokalnim organizacijama, informisanost o prevenciji seksualno prenosivih bolesti značajno varira, pojedine osobe dobijaju adekvatne informacije, dok mnoge ostaju delimično ili nedovoljno informisane.
Zdravstveni centar Vranje tesno sarađuje sa Zavodom za javno zdravlje i udruženjima osoba sa invaliditetom, organizujući radionice, predavanja i grupni rad na primarnom i sekundarnom nivou zdravstvene zaštite. Ipak, stručnjaci ističu potrebu za kontinuiranom edukacijom zdravstvenih radnika o pristupu i komunikaciji sa osobama sa invaliditetom.
Primer dobre prakse – memorandum o saradnji i organizovani preventivni pregledi
Jedan od najznačajnijih koraka u unapređenju dostupnosti usluga bilo je potpisivanje Memoranduma o saradnji između Zdravstvenog centra Vranje, Odeljenja za ginekologiju i akušerstvo i Udruženja osoba sa invaliditetom. Ovim dokumentom definisana je organizacija pristupačnih i besplatnih ginekoloških pregleda i pregleda dojki za žene sa invaliditetom.
Posebno važna mera bila je ponovna upotreba hidrauličnog ginekološkog stola, koji omogućava pregled žena sa težim oblicima invaliditeta. Pregledi se organizuju vikendom, bez uputa, bez čekanja u hodnicima, u manjim grupama do pet žena, što omogućava veću sigurnost, privatnost i komfor.
Statistika sa terena jasno pokazuje značaj ovakvih aktivnosti – u prve tri akcije preventivnih pregleda učestvovalo je devet žena, a kod više od polovine (55,5%) otkrivene su promene koje zahtevaju dalju specijalističku obradu.
Glas žena – zašto pristupačnost znači život
Iskustva žena sa invaliditetom najbolje oslikavaju koliko je važna dobra organizacija:
„Da nije ovih organizovanih pregleda, pitanje je kada bih došla. Nemamo snage da čekamo u redu, a ponekad ni na zakazan pregled ne možemo da stignemo.“ „Osećam se sigurno jer nema gužve, nema uputa, sve ide brzo i organizovano.“
Ovi komentari pokazuju da pored same medicinske usluge, empatija i prilagođena logistika imaju ključnu ulogu. Usluge koje su vremenski, prostorno i organizaciono usklađene sa mogućnostima osoba sa invaliditetom često znače razliku između brige i zapostavljenog zdravlja.
Potrebe i preporuke za budućnost
Iako primer iz Vranja predstavlja ohrabrujući pomak, stručnjaci ističu da je potrebno nastaviti sa razvojem pristupačnog zdravstvenog sistema kroz sledeće mere:
rekonstrukciju zgrade Doma zdravlja i ugradnju lifta,
potpisivanje novih memoranduma za širenje usluga,
redovne edukacije zdravstvenih radnika o radu sa osobama sa invaliditetom,
jačanje saradnje između zdravstvenih institucija, udruženja i lokalne samouprave.
U Pčinjskom okrugu već postoji čvrsta osnova za razvoj inkluzivnog zdravstva. Da bi ono postalo održivo, neophodno je da se dobri modeli, poput organizovanih preventivnih pregleda u Vranju, sistemski podrže i prošire na sve opštine juga Srbije.
U svetu gde senke trgovine ljudima bacaju svoje mračne tragove, priče o preživljavanju postaju svedočanstva hrabrosti i otpora.
U srcu jedne takve priče, stoji mlada žena, čije je ime skriveno radi njene zaštite, a čija je sudbina postala simbol borbe za pravdu i opstanak.
Bojana Nakić, predstavnica UG Atina i voditeljka slučaja, svedoči o užasima kroz koje je žrtva prošla, od primarne do sekundarne viktimizacije, u nastojanju da se pravda zadovolji. „Sudski proces je trajao dve i po godine“, počinje Bojana svoju priču, „Atina se uključila kada je Centar za zaštitu žrtava dao status žrtve, to jest kada je identifikovao žrtvu.“
Odmah nakon identifikacije, organizovana je konferencija slučaja u Centru za socijalni rad, sa ciljem urgentnog zbrinjavanja. Žrtva je bila u jako lošem psihičkom stanju, zdravlje joj je bilo bitno narušeno. Uspostavljanje komunikacije i priprema za sudski proces bili su izuzetno teški.
Profesionalci su bili uz žrtvu sve vreme. Vodeći slučaj iz Atine pružala je različite vrste podrške: psihološko savetovanje, ekonomsko osnaživanje, materijalna pomoć i smeštaj.
„Učestvovala je u procesu i to nažalost, više puta. Malo je reći da je to bio klasičan primer sekundarne viktimizacije,“ ističe Bojana Nakić, sećajući se sudskog procesa. Žrtva je imala status posebno zaštićenog svedoka, ali je tokom ročišta dobijala pretnje od članova porodice i poznanika optuženih. Novinari su izveštavali o njenoj katarzi, detaljno opisujući eksploataciju, koja je uključivala seksualne i radne oblike zlostavljanja.
Žrtvu je odgajila baka, koja je bila prisutna na svim ročištima. Muka, bol, suze i patnja koju je preživela tokom suđenja bili su neopisivi i neljudski.
Mlada žena je vrbovana preko interneta, javila se na oglas za posao i dospela u ruke trgovaca ljudima. Doživela je brojne traume tokom eksploatacije, vođena je na raznim mestima i nuđena za novac.
Epilog ovog slučaja je pravosnažna osuda muškaraca i žena optuženih za krivično delo trgovine ljudima, sa ukupnom kaznom od preko 50 godina. Optuženi su trenutno na izdržavanju kazne.
Žrtva i dalje živi uz podršku profesionalaca, preživela je pakao, ali i dalje dobija konstantne pretnje od poznanika iz kruga optuženih.
„Multisektorskom saradnjom je ovaj slučaj u delu procesuiranja i privođenja pravdi dao dobre rezultate,“ zaključuje Bojana Nakić, naglašavajući značaj maksimalnog zalaganja profesionalaca i pojedinaca u ovom slučaju.
U vezi sa ovim slučajem, UG Atina se oglasila na svom sajtu u tekstu pod nazivom: „Kada mediji zaborave etiku, žrtve ponovo stradaju“.
Film Kažnjiva trgovina nastao u oktobru 2023. godine u proslavljenoj vranjskoj školi animiranog filma – ŠAF iz kategorija najmlađih polaznika obeležio je te godine 10 godina postojanja i rada Lokalne mreže za prevenciju i borbu protiv trgovine ljudima Grada Vranja.
Film je po rečima profesionalaca tada i započeo da živi. U 2024. i 2025. godini poslat je na mnoge festivale animiranog filma u regionu i širom sveta kao što su Rafi &Rafi u Varaždinu, Hrvatska potom u Rusiji “Svetlost Svet” festival, slede BAB u Bratislavi, Camera Zizanio u Grčkoj, na festival “Balos” u Milanu, Italija gde je uvršten kroz zvaničnu selekciju.
U zemlji prikazan je na festivalima animiranog filma u Beogradu, Jagodini, Gornjem Milanovcu.
Do kraja ove godine Kažnjivu trgovinu videće i u Požarevcu, Estoniji kao i u Berlinu u decembru na prestižnom Koso festivalu.
Kažnjiva trgovina se prikazuje prilikom gotovo svih poseta koje sa za učenike vranjskih škola organizuju u ŠAF-u, tako da je od svog nastanka do sada kroz projekcije, ovaj animirani film izrađen u kolaž tehnici, pogledalo više od 500 dece širom sveta i u zemlji.
Direktorka Škole animiranog filma u Vranju, Jasmina Stojanović ističe da je reakcija gledalaca gotovo uvek ista:
“Kraj filma je izuzetno upečatljiv. Ostavlja utisak na decu, deca imaju zadršku i tera ih na razmišljanje. Zamisle se.” – što i jeste osnovni cilj i okosnica rada Lokalnog tima za borbu protiv trgovine ljudima u Vranju, rad na prevenciji i podizanju svesti u zajednici u vezi sa fenomenom trafikinga kao i borba za očuvanje svih ljudskih prava.
Prevencija seksualno prenosivih bolesti jedan je od temelja javnog zdravlja, ali u Srbiji, a posebno u južnim krajevima poput Pčinjskog okruga, osobe sa invaliditetom i dalje su gotovo nevidljive u zdravstvenim strategijama, edukativnim programima i medijskim kampanjama. Iako imaju iste potrebe i prava kao i svi drugi, prepreke u pristupu informacijama, testiranju i sredstvima zaštite često ih stavljaju u neravnopravan položaj.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, osobe sa invaliditetom mogu biti pod povećanim rizikom od seksualno prenosivih bolesti. Taj rizik ne proizilazi iz samog invaliditeta, već iz niza faktora – nedostatka prilagođenog obrazovanja, socijalne izolacije, zavisnosti od pomoći drugih, kao i povećane izloženosti nasilju i zloupotrebi.
U zajednicama gde se o seksualnosti i dalje govori sa nelagodom, OSI često ostaju izvan tokova informisanja. Na njih se i dalje gleda kao na osobe koje nisu seksualno aktivne, pa se retko uzimaju u obzir kada se kreiraju zdravstveni programi i kampanje. Takve predrasude im uskraćuju osnovno pravo na znanje, a neinformisanost ih čini ranjivijim na infekcije koje se mogu sprečiti pravovremenim edukacijama i pristupačnim uslugama.
U Pčinjskom okrugu prepreke su višestruke. Informacije o seksualno prenosivim bolestima najčešće su dostupne u štampanim brošurama sa sitnim fontom i stručnim terminima koji nisu prilagođeni osobama sa oštećenjem vida ili intelektualnim poteškoćama.
Zdravstvene ustanove, naročito one u manjim sredinama, često nemaju rampe, liftove ili toalete u koje mogu da uđu korisnici kolica, pa je testiranje fizički otežano. Pored toga, stigma u malim zajednicama i nedostatak poverenja u sistem dodatno odvraćaju ljude od toga da potraže pomoć. Strah da će njihovo zdravstveno stanje postati javno još uvek je snažan, naročito u okruženjima gde je diskriminacija svakodnevna pojava.
Zdravstveni radnici takođe retko prolaze obuke o tome kako da komuniciraju sa osobama sa invaliditetom na način koji je oslobođen predrasuda. Mnogi sagovornici iz civilnog sektora ističu da je empatija ključna, ali da se ona ne može očekivati ako ne postoji institucionalna podrška i kontinuirana edukacija. Potrebno je da lekari, medicinske sestre i savetnici nauče kako da pruže tačne, jednostavne i razumljive informacije, da saslušaju pacijenta i da mu pristupe sa poštovanjem, a ne kroz prizmu invaliditeta.
Put ka boljoj prevenciji podrazumeva nekoliko važnih koraka: da se osobe sa invaliditetom uključe u planiranje i sprovođenje kampanja, kako bi poruke bile razumljive i prilagođene; da testiranja postanu dostupna svima, uključujući i one koji žive u ruralnim područjima; da zdravstvene usluge budu pristupačne ne samo fizički, već i komunikaciono; i da distribucija kondoma i edukativnih materijala obuhvati udruženja osoba sa invaliditetom, centre za socijalni rad i škole. Jednako je važno da se o ovim temama govori javno, da mediji razbijaju tabue i da građani razumeju da je zaštita od bolesti pravo svakog pojedinca.
Prevencija bez izuzetaka ne znači samo dostupnost testiranja i kondoma, već i promenu načina razmišljanja. Kada su informacije, usluge i zaštita dostupni svima, smanjuje se broj zaraženih, ali i stigma koja prati seksualno prenosive infekcije. Za osobe sa invaliditetom to je mnogo više od zdravstvenog pitanja – to je pravo na jednak tretman, poverenje i dostojanstvo.
Empatija u javnom zdravlju znači da niko ne sme biti izostavljen. Sve dok postoji i jedna grupa koja ostaje van zaštitne mreže, sistem prevencije ne može biti potpun. Pravo na zdravlje podrazumeva i pravo na znanje, a javno zdravlje može biti snažno samo ako je istinski inkluzivno.
