U svetu gde senke trgovine ljudima bacaju svoje mračne tragove, priče o preživljavanju postaju svedočanstva hrabrosti i otpora.
U srcu jedne takve priče, stoji mlada žena, čije je ime skriveno radi njene zaštite, a čija je sudbina postala simbol borbe za pravdu i opstanak.
Bojana Nakić, predstavnica UG Atina i voditeljka slučaja, svedoči o užasima kroz koje je žrtva prošla, od primarne do sekundarne viktimizacije, u nastojanju da se pravda zadovolji. „Sudski proces je trajao dve i po godine“, počinje Bojana svoju priču, „Atina se uključila kada je Centar za zaštitu žrtava dao status žrtve, to jest kada je identifikovao žrtvu.“
Odmah nakon identifikacije, organizovana je konferencija slučaja u Centru za socijalni rad, sa ciljem urgentnog zbrinjavanja. Žrtva je bila u jako lošem psihičkom stanju, zdravlje joj je bilo bitno narušeno. Uspostavljanje komunikacije i priprema za sudski proces bili su izuzetno teški.
Profesionalci su bili uz žrtvu sve vreme. Vodeći slučaj iz Atine pružala je različite vrste podrške: psihološko savetovanje, ekonomsko osnaživanje, materijalna pomoć i smeštaj.
„Učestvovala je u procesu i to nažalost, više puta. Malo je reći da je to bio klasičan primer sekundarne viktimizacije,“ ističe Bojana Nakić, sećajući se sudskog procesa. Žrtva je imala status posebno zaštićenog svedoka, ali je tokom ročišta dobijala pretnje od članova porodice i poznanika optuženih. Novinari su izveštavali o njenoj katarzi, detaljno opisujući eksploataciju, koja je uključivala seksualne i radne oblike zlostavljanja.
Žrtvu je odgajila baka, koja je bila prisutna na svim ročištima. Muka, bol, suze i patnja koju je preživela tokom suđenja bili su neopisivi i neljudski.
Mlada žena je vrbovana preko interneta, javila se na oglas za posao i dospela u ruke trgovaca ljudima. Doživela je brojne traume tokom eksploatacije, vođena je na raznim mestima i nuđena za novac.
Epilog ovog slučaja je pravosnažna osuda muškaraca i žena optuženih za krivično delo trgovine ljudima, sa ukupnom kaznom od preko 50 godina. Optuženi su trenutno na izdržavanju kazne.
Žrtva i dalje živi uz podršku profesionalaca, preživela je pakao, ali i dalje dobija konstantne pretnje od poznanika iz kruga optuženih.
„Multisektorskom saradnjom je ovaj slučaj u delu procesuiranja i privođenja pravdi dao dobre rezultate,“ zaključuje Bojana Nakić, naglašavajući značaj maksimalnog zalaganja profesionalaca i pojedinaca u ovom slučaju.
U vezi sa ovim slučajem, UG Atina se oglasila na svom sajtu u tekstu pod nazivom: „Kada mediji zaborave etiku, žrtve ponovo stradaju“.
Film Kažnjiva trgovina nastao u oktobru 2023. godine u proslavljenoj vranjskoj školi animiranog filma – ŠAF iz kategorija najmlađih polaznika obeležio je te godine 10 godina postojanja i rada Lokalne mreže za prevenciju i borbu protiv trgovine ljudima Grada Vranja.
Film je po rečima profesionalaca tada i započeo da živi. U 2024. i 2025. godini poslat je na mnoge festivale animiranog filma u regionu i širom sveta kao što su Rafi &Rafi u Varaždinu, Hrvatska potom u Rusiji “Svetlost Svet” festival, slede BAB u Bratislavi, Camera Zizanio u Grčkoj, na festival “Balos” u Milanu, Italija gde je uvršten kroz zvaničnu selekciju.
U zemlji prikazan je na festivalima animiranog filma u Beogradu, Jagodini, Gornjem Milanovcu.
Do kraja ove godine Kažnjivu trgovinu videće i u Požarevcu, Estoniji kao i u Berlinu u decembru na prestižnom Koso festivalu.
Kažnjiva trgovina se prikazuje prilikom gotovo svih poseta koje sa za učenike vranjskih škola organizuju u ŠAF-u, tako da je od svog nastanka do sada kroz projekcije, ovaj animirani film izrađen u kolaž tehnici, pogledalo više od 500 dece širom sveta i u zemlji.
Direktorka Škole animiranog filma u Vranju, Jasmina Stojanović ističe da je reakcija gledalaca gotovo uvek ista:
“Kraj filma je izuzetno upečatljiv. Ostavlja utisak na decu, deca imaju zadršku i tera ih na razmišljanje. Zamisle se.” – što i jeste osnovni cilj i okosnica rada Lokalnog tima za borbu protiv trgovine ljudima u Vranju, rad na prevenciji i podizanju svesti u zajednici u vezi sa fenomenom trafikinga kao i borba za očuvanje svih ljudskih prava.
Prevencija seksualno prenosivih bolesti jedan je od temelja javnog zdravlja, ali u Srbiji, a posebno u južnim krajevima poput Pčinjskog okruga, osobe sa invaliditetom i dalje su gotovo nevidljive u zdravstvenim strategijama, edukativnim programima i medijskim kampanjama. Iako imaju iste potrebe i prava kao i svi drugi, prepreke u pristupu informacijama, testiranju i sredstvima zaštite često ih stavljaju u neravnopravan položaj.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, osobe sa invaliditetom mogu biti pod povećanim rizikom od seksualno prenosivih bolesti. Taj rizik ne proizilazi iz samog invaliditeta, već iz niza faktora – nedostatka prilagođenog obrazovanja, socijalne izolacije, zavisnosti od pomoći drugih, kao i povećane izloženosti nasilju i zloupotrebi.
U zajednicama gde se o seksualnosti i dalje govori sa nelagodom, OSI često ostaju izvan tokova informisanja. Na njih se i dalje gleda kao na osobe koje nisu seksualno aktivne, pa se retko uzimaju u obzir kada se kreiraju zdravstveni programi i kampanje. Takve predrasude im uskraćuju osnovno pravo na znanje, a neinformisanost ih čini ranjivijim na infekcije koje se mogu sprečiti pravovremenim edukacijama i pristupačnim uslugama.
U Pčinjskom okrugu prepreke su višestruke. Informacije o seksualno prenosivim bolestima najčešće su dostupne u štampanim brošurama sa sitnim fontom i stručnim terminima koji nisu prilagođeni osobama sa oštećenjem vida ili intelektualnim poteškoćama.
Zdravstvene ustanove, naročito one u manjim sredinama, često nemaju rampe, liftove ili toalete u koje mogu da uđu korisnici kolica, pa je testiranje fizički otežano. Pored toga, stigma u malim zajednicama i nedostatak poverenja u sistem dodatno odvraćaju ljude od toga da potraže pomoć. Strah da će njihovo zdravstveno stanje postati javno još uvek je snažan, naročito u okruženjima gde je diskriminacija svakodnevna pojava.
Zdravstveni radnici takođe retko prolaze obuke o tome kako da komuniciraju sa osobama sa invaliditetom na način koji je oslobođen predrasuda. Mnogi sagovornici iz civilnog sektora ističu da je empatija ključna, ali da se ona ne može očekivati ako ne postoji institucionalna podrška i kontinuirana edukacija. Potrebno je da lekari, medicinske sestre i savetnici nauče kako da pruže tačne, jednostavne i razumljive informacije, da saslušaju pacijenta i da mu pristupe sa poštovanjem, a ne kroz prizmu invaliditeta.
Put ka boljoj prevenciji podrazumeva nekoliko važnih koraka: da se osobe sa invaliditetom uključe u planiranje i sprovođenje kampanja, kako bi poruke bile razumljive i prilagođene; da testiranja postanu dostupna svima, uključujući i one koji žive u ruralnim područjima; da zdravstvene usluge budu pristupačne ne samo fizički, već i komunikaciono; i da distribucija kondoma i edukativnih materijala obuhvati udruženja osoba sa invaliditetom, centre za socijalni rad i škole. Jednako je važno da se o ovim temama govori javno, da mediji razbijaju tabue i da građani razumeju da je zaštita od bolesti pravo svakog pojedinca.
Prevencija bez izuzetaka ne znači samo dostupnost testiranja i kondoma, već i promenu načina razmišljanja. Kada su informacije, usluge i zaštita dostupni svima, smanjuje se broj zaraženih, ali i stigma koja prati seksualno prenosive infekcije. Za osobe sa invaliditetom to je mnogo više od zdravstvenog pitanja – to je pravo na jednak tretman, poverenje i dostojanstvo.
Empatija u javnom zdravlju znači da niko ne sme biti izostavljen. Sve dok postoji i jedna grupa koja ostaje van zaštitne mreže, sistem prevencije ne može biti potpun. Pravo na zdravlje podrazumeva i pravo na znanje, a javno zdravlje može biti snažno samo ako je istinski inkluzivno.
Mentalno zdravlje i Veštačka inteligencija – Uticaj tehnologije na psihološko blagostanje mladih, od digitalne zavisnosti do podrške u mentalnom zdravlju?
Veštačka inteligencija je oblast računarstva koja se bavi razvojem sistema i programa sposobnih da obavljaju zadatke koji obično zahtevaju ljudsku inteligenciju. To obuhvata sposobnosti kao što su: učenje – računar uči iz podataka (npr. prepoznaje obrasce), raspoznavanje – prepoznavanje slika, govora ili teksta, razumevanje jezika – obrada i generisanje prirodnog jezika, donošenje odluka – algoritmi koji mogu predlagati ili birati rešenja i na kraju planiranje i rešavanje problema – simuliranje ljudskog načina razmišljanja.
Postoji uska (slaba) veštačka inteligencija i to su sistemi specijalizovani za jedan zadatak. To mogu da budu digitalni asistenti, prepoznavanje lica, preporuke na YouTube-u ili Netflix-u ili se radi o opštoj (jakoj) veštačkoj inteligenciji koja bi mogla da razume i obavlja bilo koji intelektualni zadatak kao čovek što još uvek ne postoji. Primena veštačke inteligencije je višestruka. U medicini, ekonomiji, marketingu, saobraćaju, industriji, obrazovanju, bezbednosti, pa i u svakodnevnim aplikacijama na telefonu, ali se sve više postavlja pitanje koliko i kako se njenom primenom utiče na mentalno zdravlje ljudi i to pre svega mladih koji su u razvoju?
“Živimo u svetu u kojem je u porastu stepen depresivnih ispoljavanja, anksioznosti, nesigurnosti, izolacije, usamljenosti kod mladih. Mladoj osobi je lakše i dostupnije potražiti savete putem veštačke inteligencije. Tom prilikom stvara se artificijelna okolnost – komunikacija putem koje dobijene savete treba uzeti sa rezervom. Komunikacija među ljudima i interpersonalni odnosi nisu samo razmenjivanje reči, već su tu uključeni i empatija, neverbalna komunikacija, kontakt pogledom između sagovornika.” – ističe Jelena Kostić, psihološkinja za mlade u Zdravstvenom centru Vranje kada govori o okolnostima koje navode mlade ljude da u velikoj meri koriste veštačku inteligenciju, i istovremeno upozorava:
“Prekomerna upotreba društvenih mreža i elektronskih uređaja u direktnoj je vezi sa nedovoljnim razvojem socijalnih veština dece i mladih. Sve češće se kod mladih javlja socijalna izolacija, izbegavanje direktnih socijalnih kontakata. Korišćenjem veštačke inteligencije kao potencijalnog sagovornika moguće je ostvariti komunikaciju bez uspostavljanja socijalnih kontakata i bez napuštanja svog ličnog prostora. Prekomerno korišćenje elektronskih uređaja može dovesti da već postojeća socijalna izolacija bude produbljena što može uticati na pomanjkanja u daljem razvoju ličnosti i u sveobuhvatnom funkcionisanju mlade osobe. Neophodno je je da mladi budu pravilno edukovani, adekvatno usmereni od strane roditelja, stručnih radnika, nastavnika/profesora kada je u pitanju korišćenje elektronskih uređaja, društvenih mreža, veštačke inteligencije.”.
Upravo profesorka informatike u vranjskoj Gimnaziji “Bora Stanković”, Biljana Krstić ukazuje na činjenicu da deca danas jesu veoma zainteresovana da koriste veštačku inteligenciju pre svega u svrhu učenja, dopunjavanja i obogaćivanja sopstvenog znanja ali ne valja kada se oslone samo na taj način učenja. Ako puste da mašine sve rade umesto njih neće biti u stanju da na pravi način steknu potrebna znanja i veštine, a to je prirodnim putem, naglašava profesorka Krstić.
Iako veštačka inteligencija kao oblast računarstva koja razvija sisteme sposobne da uče, zaključuju i rešavaju problem na način koji oponaša ljudsku inteligenciju – to ipak nije ljudski mozak i ljudska inteligencija kategorična je dr Ksenija Trajković, iskusna doktorica specijalistkinja iz oblasti neuropsihijatrije koja se svakodnevno sreće sa različitim vrstama zavisnosti i poremećaja u ponašanju mladih kroz praksu, radeći u Domu zdravlja Magnet MD Vranje.
Sve sagovornice se slažu da dobrobit od korišćenja veštačke inteligencije u mnogo meza visi od nivoa korišćenja i to ne sme nikako da bude u opsegu od 100%. Pogled oči u oči znači mnogo i bitan je za razvoj mentalnog zdravlja – saglasne su sve tri.
Zbog preteranog korišćenja modernih tehnologija gube se kontakti u porodici, dolazi do razilaženja u najosnovnijim vezama između dece i roditelja i ovakvi odnosi se neminovno prelivaju na društvo ali oni idu i u suprotnom smeru: od društva ka porodici. “Dešava se i to da kognitivne funkcije doživljavaju pad, mozak se “ulenji” i onda su to vrlo ozbiljne posledice po mentalno zdravlje.” – objašnjava dr Ksenija Trajković.
“U trenucima kada je mladoj osobi neophodna pomoć najadekvatnije bi bilo potražiti savete stručnih radnika koji su edukovani za pružanje takve vrste pomoći.” – zaključuje Jelena Kostić, psihološkinja u Zdravstvenom centru Vranje naglašavajući da veštačka inteligencija kao tekovina savremenog društva bude način da se obogate iskustva i steknu nova znanja a ne pomoć u rešavanju intrapsihičkih konflikata posebno u fazama razvoja.
U Surdulici je održana radionica u okviru projekta „Surdulica u dijalogu“ koji je podržan od strane Kabineta ministra bez portfelja zaduženog za pomirenje i regionalnu saradnju Usame Zukorlića.
Glavna tema same radionice i navedenog projekta jeste podrška saradnje različitih nacionalnih zajednica u ovoj opštini, uključujući Srbe, Rome i Bugare.
Na radionici su izneti rezultati istraživanja ključnih pitanja: kakva je učestalost kontakata među nacionalnim zajednicama; kako mladi percipiraju odnose u društvu; koji su glavni izvori predrasuda i koje mere mogu doprineti boljoj integraciji?
Odgovori su nam pokazali da mladi uglavnom imaju pozitivne stavove, ali da svakako postoje izazovi sa kojima se suočavaju.
Tako da je potrebno organizovati više međuetničkih omladinskih aktivnosti, jačati medijsku pismenost kao i velika podrška obrazovnim programima. Neophodan je sistemski pristup za izgradnju tolerancije.
Veliki broj zainteresovanih mladih osoba je prisustvovalo radionici, što je još jedan pokazatelj da se širi svest mladih o značaju raznolikosti.
Pokazali su želju za dodatnim informisanjem kako da na najbolji način mogu da unaprede sebe i svoje okruženje da bi se osigurala neka lepša budućnost bez predrasuda i netolerancije.
Radionici je prisustvovala Marina Mladenović, iz Kabineta ministra bez portfelja zaduženog za pomirenje i regionalnu saradnju.
Mladenovic je podelila svoje zadovoljstvo o samoj radionici kao i celokupnom projektu i svojim bogatim primerima iz prakse upotpunila ceo događaj.
Učesnici radionice aktivno su učestvovali u diskusijama i razmeni mišljenja i iskustava.
Nisu izostali ni predlozi i ideje za neku buduću saradnju koja je poželjna po ovom pitanju, s obzirom da se radi o veoma bitnoj temi i neophodnom jačanju odnosa između različitih etničkih grupacija.
Radionica je završena sa puno lepih utisaka i želje za što većim brojem aktivnosti i međusobnim druženjem.
Radionica je održana u prostorijama Surduličkog kulturnog centra.
U Surduličkom kulturnom centru,10.03.2025.godine sa početkom u 13 sati biće organizovana radionica pod nazivom Surdulica u dijalogu.
Cilj ove radionice je da se unaprede međuetnički odnosi i promoviše saradnja mladih iz različitih nacionalnih zajednica u opštini Surdulica.
U opštini Surdulica žive različite nacionalne zajednice — Srbi, Romi i Bugari — čiji pripadnici/ce iako se svakodnevno sreću i pohađaju istu školu, imaju značajnu distancu i nedostatak međusobnog razumevanja, naročito između Roma i Srba.
U Surdulici postoji nekoliko organizacija civilnog društva ali njihovi prioriteti se odnose na probleme nezaposlenosti, vršnjačkog nasilja i ekologije, što preovlađuje potrebu da se radi na unapređenju odnosa međuetničkih zajednica. Ova situacija dovodi do predrasuda, netrpeljivosti i socijalne izolacije.
Bez otvorenog dijaloga i aktivnosti koje podstiču interakciju, mladi su skloni stereotipima, što negativno utiče na njihove odnose i kvalitet života u zajednici. Potrebno je istražiti stavove mladih prema drugim nacionalnim grupama u opštini Surdulica kako bi se identifikovali uzroci netrpeljivosti i razvile strategije za izgradnju pozitivnih odnosa.
Ovaj projekat ima za cilj da inicira rešenje navedenih problema kroz aktivne metode dijaloga, obrazovanja i saradnje, s fokusom na podršku međuetničkom razumevanju i integraciji u Surdurici.
Očekuje se da će se radionici priključiti đaci iz tri srednje škole u Surdulici,predstavnici NVO u Surdulici,predstavnici Lokalne samouprave, Kabineta Ministra bez portfelja zaduženog za pomirenje, regionalnu saradnju I društvenu stabilnost kao I drugi relevantni subjekti i organizacije.
