Jedan trenutak neopreza, skok u bazen sa samo 17 godina, zauvek je promenio život Srđana Trajkovića iz Vranja.
Povreda vratnog dela kičme ostavila ga je u invalidskim kolicima, ali ga nije zaustavila. Naprotiv, posle duge rehabilitacije, tišine i borbe sa sopstvenim mislima, Srđan je odlučio da svom iskustvu da smisao: osnovao je Udruženje osoba sa paraplegijom u Vranju.
Danas, Srđan govori mirno, ali svaka reč nosi težinu iskustva.
„Kad se osvrnem na taj dan, prvo osetim tugu… ali onda se setim da čoveka održava ono što nosi u sebi. Mene je održala vera. Kad razmišljate negativno, to vam se vraća. Zato guram dalje, i kad čujem da je neko mlad povredio kičmu, samo se zapitam kako će da izdrži sve to. Ali mora se, samo uporno“, kaže.
Njegove misli često se vraćaju na ono što većina ljudi uzima zdravo za gotovo.
„Sreća je kad čovek ustane i kad mu je porodica živa i zdrava. Uveče zamolite Boga da se ujutru probudite. To je najveći dar“, poručuje. Otkriva i svoju najveću želju, onu zbog koje mu glas na trenutak zadrhti: „Da imam dete. Da zagrlim jednu devojčicu… Posle toga mi ništa ne bi bilo teško.“
Srđanova životna borba dobila je širi smisao kada je osnovao udruženje koje danas okuplja osobe sa povredama kičmene moždine iz celog Pčinjskog okruga.
„Okupljamo se, proslavljamo rođendane, držimo Skupštinu, obeležavamo 3. decembar. Nas četrdesetak sa porodicama sednemo, postavimo sto i budemo zajedno. Čak smo jednom članu organizovali i venčanje“, priča Srđan, kroz osmeh koji otkriva koliko mu zajedništvo znači.
Ističe i da osobe sa invaliditetom najčešće ne traže mnogo, ali im mali gestovi mogu promeniti dan.
„Mi nemamo šta da delimo. Osobama sa invaliditetom treba samo malo pažnje, kao i svakome. Uvek kažem, mi više ljubavi dajemo nego što dobijamo“, poručuje Trajković, koga Vranjanci znaju kao Kelenka.
Dodaje i da udruženja u gradu izuzetno dobro sarađuju, od gluvih i nagluvih, preko slepih i slabovidih, do osoba sa mentalnim poteškoćama i ratnih veterana. „Nikada nismo imali problem. Kad se radi lokalni akcioni plan, svi smo za istim stolom.“
Priča Srđana Trajkovića nije priča o nesreći, već o istrajnosti, veri i životu uprkos svemu. Podseća da se nesreća dogodi za „dve sekunde“, ali nada i ljubav nemaju rok trajanja.
Ako nešto ostaje da se doda nakon svih njegovih reči, to je jednostavna poruka: Život se voli tek kada naučimo da volimo jedni druge.
