Predstavljamo Vranjanku Višeslavu Mitrović koju dijagnoza multiple skleroze nije je pokolebala a ni sprečila da živi ispunjenim životom sa svojim verenikom, porodicom i prijateljima.
Ona je hrabra, samostalna i vrlo optimistična žena. Višeslava Mitrović ili Viki kako je svi, uprkos dijagnozi multiple skleroze živi jedan u potpunosti ispunjen život.
Ugostila nas je u prijatnoj atmosferi svog doma u Vranju. Napravila kafu i ispričala svoju priču. Suočiti se sa dijagnozom MS u svojim ranim tridesetim nije bilo lako.
U početku joj je bilo teško, kaže da nije izlazila iz kuće a onda je presekla, otišla u prvi kafić i sela da popije kafu i od tada izlazila je svakog dana, prijalo joj je druženje.
Ova sjajna žena u jednom trenutku suočila se i sa onkološlom bolešću ali i to je prevazišla. Kaže da se pre svega treba skloniti od negativnih ljudi. Odbaciti i njihova uverenja i njihovo prisustvo.
Nije nas Viki ugostila sama. Tu je bio i njen partner, njema ljubav i podrška. Makedonac Tomislav Popov.
Sudbina ih je spojila. Njihova ljubav krunisana je veridbom.
Počelo je tako što se udruženje iz Vranja koje okuplja obolele od multiple skleroze pobratimilo sa srodnim udruženjem iz Severne Makedonije tako da su novi prijatelji radili na tome da spoje Višeslavu i Tomislava.
Njih dvoje su se upoznali u Skoplju I tako je krenula njihova priča koja traje i dan danas.
Volimo da živimo i ovde i tamo kaže ovaj srećan par. Skoplje pruža mnogo mogućnosti za izlaske a u Vranju imaju mir u porodičnoj kući.
Višeslava je izuzetno kreativna i ima osećaj za lepo. Bavi se izradom nakita. Bila je voljna i da nam pokaže kako započinje jednu ogrlicu od perlica.
Materijal nabavlja u Skoplju gde sa svojim verenikom provodi deo godine.
U njenoj kolekciji ima narukvica, ogrlica, minđuša ali i prelepih krstića.
Udruženje Romkinja – Sastipe, sa sedištem u Vranju, predstavlja zajednicu Romkinja koje su liderke u borbi za vidljivost, informisanost, osnaživanje i ravnopravnost Romkinja u društvu. Njihov cilj je uticaj na javne politike i edukacija Romkinja.
Udruženje postoji od 2003. godine i prvenstveno se bavi očuvanjem reproduktivnog zdravlja Romkinja, kao i celokupnog zdravlja žena iz romske populacije. Takođe, bavi se problemom dečjih brakova, ističući da dečji brakovi nisu romska tradicija.
U udruženju su žene Romkinje koje uključuju i devojčice Romkinje koje pohađaju srednju školu u Vranju. Edukovani tim žena Romkinja ima za cilj podizanje svesti o ovom problemu među mladim Romkinjama, ne samo o zdravlju, već i o rodnoj ravnopravnosti i političkoj participaciji Romkinja.
Istraživanja sprovedena u 30 lokalnih sredina u Srbiji na temu ranih brakova kod Roma pokazala su napredak. Žene Romkinje su sada vidljivije, a u svakom gradu se bar po jedna devojčica spasi ranog braka zahvaljujući proaktivnom radu članica udruženja Sastipe, u saradnji sa Romskom ženskom mrežom. Rezultat je 30 devojčica spašenih od potencijalne prodaje ili stupanja u dečji brak.
„Da do svega ovoga ne bi došlo, neophodno je da se mlade devojčice Romkinje obrazuju, jer obrazovanje je ključno za njihovo pravilno odrastanje i sazrevanje i sam život, na kraju,“ napominje Olivera Kurtić.
„Unazad tri godine desio se slučaj da se maloletna Romkinja koja je iz Nemačke došla na leto kod rođaka, bez znanja roditelja ‘uda’ to jest ‘zavede’, prebegne za takođe maloletnog dečaka ovdašnje romske porodice. Roditelji devojčice su odmah o ovom događaju sa kojim se nisu slagali obavestili pripadnike PU Vranje, Centra za socijalni rad, ali nisu uspeli da vrate svoje dete u porodicu što niije bilo zadugo. Epilog ove priče je maloletnička trudnoća, rodila se devojčica i ovo dvoje mladih sa devojčicom su zajedno otišli za Nemačku gde trenutno žive sa porodicom mlade.
Bez obzira što dečji brakovi nisu tradicija, takozvani ‘Kult nevinosti’ je itekako i dalje jak i prisutan kod pripadnika Romska populacije i on znači da se traži da devojka nevina ‘uđe u brak’ te se otuda dešava da mladi maloletni partneri upravo zbog ulaska u preveremene seksualne odnose rezultiraju sklapanjem brakova među njima i maloletničkim trudnoćama,“ ilustrativno objašnjava Olivera na konkretnom primeru sadašnju situaciju u Romskoj zajednici koja izilazi iz okvira naše zemlje.
„Ženska Romska mreža Srbije, koja okuplja 30 udruženja iz različitih lokalnih samouprava Srbije nastoji pre svega, da preventivno deluje: da spreči maloletničke brakove, a ne da se kasnije suočava i brine o neminovnim posledicama. U tom smislu radi se edukacija sa mladima, sa devojčicama ali i sa dečacima i sa njihovim roditeljima kako bi se sprečio ovaj društveni problem,“ ističe Olivera Kurtić i dodaje:
„Uglavnom ne izostaje dobra reakcija u porodicama kada se ide na teren i kada se ulazi u Romske kuće. Pristup je osiguran i ljudi imaju više poverenja u Rome kada se odluče da se edukuju.“
Trenutno je u izradi Akcioni plan za Rome i Romkinje od 2025-2030. godine, gde će akcenat prevencije biti na sprečavanju dečjih brakova i trgovine ljudima.
Od 25. do 28. novembra, Olivera Kurtić će učestvovati na regionalnoj konferenciji Romkinja u Zagrebu, gde će razmeniti iskustva sa 50 učesnica skupa iz regiona na temu dečjih i ranih brakova kod Roma.
Lokalna samouprava se trudi da uključi mlade Rome u aktivnosti Kancelarije za mlade, kao i u kreiranje politika koje se tiču mladih.
„Vrlo malo je pripadnika romske populacije koji su uključeni u rad Kancelarije za mlade, osmišljene su nove aktivnosti za njihovo privlačenje i to se odnosi na mlade od 15 do 30 godina i stalno radimo na tome. Za sada nismo zadovoljni odzivom ali je predstavnica Romske populacije jedna od članica Radne grupe za izradu novog strateškog dokumenta za mlade koji je u toku.
Radi se o Programu unapređenja položaja mladih za vremenski period od 2026-2028. godine koji će takođe, kao i prethodni ovakav dokument imati komponentu vezanu za proaktivnu borbu protiv trgovine ljudima u svim njenim segmentima,“ naglasio je Luka Trajković, koordinator Kancelarije za mlade Grada Vranja.
Danijela Milosavljević ispred Lokalnog tima za borbu protiv trgovine ljudima Vranje je nakon sastanka Lokalne mreže i Romske ženske mreže Srbije u Vranju, meseca aprila ove godine istakla da su maloletnički brakovi i prinudna udaja i dalje razlog za pojačane aktivnosti u smislu prevencije.
Rani brakovi nisu romska tradicija, istakla je Danijela Milosavljević, koja je i nadležna gradska većnica za socijalni resor u Gradu Vranju, a najčešći uzrok za ranu udaju je siromaštvo ili nedostatak obrazovanja. Važno je razgovarati o ovoj temi i podići svest o problemu, kao i ukazati na posledice.
„Zbog toga je jedna od bitnih uloga Lokalnog tima i dalje na prevenciji, gde zaista postižemo značajan uspeh,“ rekla je koordinatorka Lokalnog antitrafiking tima Danijela Milosavljević.
Grad Vranje je pre nekoliko godina imao slučaj „dogovorenog braka“, a bilo je i situacija gde su devojčice prerano stupale u brak. Zbog toga se i dalje beleži značajan broj maloletničkih trudnoća kod Romkinja.
Problem prosjačenja u Vranju, koji se uglavnom vezuje za pripadnike romske populacije, prisutan je u različitim starosnim strukturama, uključujući decu, odrasle, stare, muškarce i žene.
Lokalni tim za borbu protiv trgovine ljudima u Vranju godinama unazad ukazuje na ovaj problem, pre svega zato što je vidljiv. Prosjačenje je prisutno u samom centru grada, na prostoru oko Saborne crkve, ali i na parkinzima kod velikih marketa.
Potpredsednica Udruženja Romkinja „Sastipe“ u Vranju, Tereza Šainović, kao i mlade aktivistkinje iz romskih naselja u Vranju pripadaju zajedničkoj Romskoj ženskoj mreži Srbije.
Misija Udruženja Romkinja „Sastipe“ čini osnažena romska žena i osnažena romska porodica, vidljivost ženskih romskih prava, prava na obrazovanje, slobodno biranje partnera, zapošljavanje, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, kao i rad namenjen unapređenju pozicije Romkinja i njene porodice u društvu.
„Naš rad se odvija na terenu kroz radionice, a zavisno od projekta organizujemo i razne preventivne preglede za žene“, ističe Tereza Šainović i dodaje: „Teme naših radionica su raznolike, vezane za ženu, njen položaj u porodici, u široj zajednici, odnosi u koje stupa tokom života, zdravlje žene psihičko i fizičko, kao i sva druga pitanja koja ženu interesuju, a nametnu se kao interesantna u toku druženja. Poseban fokus su nam devojčice i devojke, u cilju sprečavanja ranih i prinudnih brakova i njihovom obrazovanju.“
Udruženje Romkinja „Sastipe“ svesno je da problem prosjačenja u Vranju postoji, da je povezan sa problemom neidentifikovanog rodno zasnovanog nasilja, ali i da postoji bojazan da se u njemu kriju razni vidovi mogućeg iskorišćavanja:
„Jedna od bitnih tema jeste i prosjačenje romske dece, a neretko i žena koje svakodnevno viđamo u gradu. Ta deca potiču iz najugroženijih romskih porodica i to im je postalo svakodnevnica i jedini način da dođu do džeparca koji roditelji nisu u mogućnosti da im obezbede.
Žene takođe na taj način obezbeđuju sebi i svojoj porodici obrok za taj dan. One to vide kao jedinu mogućnost zarade, jer niko neće da primi takvu ženu u svojoj kući da im čisti, ili da se zaposli negde. One su najčešće i žrtve nasilja u porodici“, ukazuje na problem Tereza Šainović.
„Razgovaramo sa roditeljima i sa tom decom, ali žalosno je koliko siromaštvo gura čoveka ispod ruba dostojanstva. Teško je naterati čoveka na nešto koji danas nema za hleb…“, zaključuje Tereza.
S druge strane, Danijela Milosavljević, koja je kao većnica u gradskoj vladi zadužena za ovaj resor, ističe da je lokalna samouprava uspela da se organizuje u vezi sa prosjačenjem, da sačini takozvane mini mobilne timove, gde u saradnji sa pripadnicima Policijske uprave Vranje, Višim javnim tužilaštvom i Centrom za socijalni rad, na terenu organizovano pristupaju intervenciji i rešavanju ovog problema, gde se nakon primarnog pristupa, u skladu sa svakim od pojedinačnih slučajeva, dogovaraju se tokovi potrebnih mera, kao što su, na primer, pojačan nadzor porodice od strane Centra za socijalni rad ili druge primerene mere u zavisnosti od konkretne situacije.
Jedan trenutak neopreza, skok u bazen sa samo 17 godina, zauvek je promenio život Srđana Trajkovića iz Vranja.
Povreda vratnog dela kičme ostavila ga je u invalidskim kolicima, ali ga nije zaustavila. Naprotiv, posle duge rehabilitacije, tišine i borbe sa sopstvenim mislima, Srđan je odlučio da svom iskustvu da smisao: osnovao je Udruženje osoba sa paraplegijom u Vranju.
Danas, Srđan govori mirno, ali svaka reč nosi težinu iskustva.
„Kad se osvrnem na taj dan, prvo osetim tugu… ali onda se setim da čoveka održava ono što nosi u sebi. Mene je održala vera. Kad razmišljate negativno, to vam se vraća. Zato guram dalje, i kad čujem da je neko mlad povredio kičmu, samo se zapitam kako će da izdrži sve to. Ali mora se, samo uporno“, kaže.
Njegove misli često se vraćaju na ono što većina ljudi uzima zdravo za gotovo.
„Sreća je kad čovek ustane i kad mu je porodica živa i zdrava. Uveče zamolite Boga da se ujutru probudite. To je najveći dar“, poručuje. Otkriva i svoju najveću želju, onu zbog koje mu glas na trenutak zadrhti: „Da imam dete. Da zagrlim jednu devojčicu… Posle toga mi ništa ne bi bilo teško.“
Srđanova životna borba dobila je širi smisao kada je osnovao udruženje koje danas okuplja osobe sa povredama kičmene moždine iz celog Pčinjskog okruga.
„Okupljamo se, proslavljamo rođendane, držimo Skupštinu, obeležavamo 3. decembar. Nas četrdesetak sa porodicama sednemo, postavimo sto i budemo zajedno. Čak smo jednom članu organizovali i venčanje“, priča Srđan, kroz osmeh koji otkriva koliko mu zajedništvo znači.
Ističe i da osobe sa invaliditetom najčešće ne traže mnogo, ali im mali gestovi mogu promeniti dan.
„Mi nemamo šta da delimo. Osobama sa invaliditetom treba samo malo pažnje, kao i svakome. Uvek kažem, mi više ljubavi dajemo nego što dobijamo“, poručuje Trajković, koga Vranjanci znaju kao Kelenka.
Dodaje i da udruženja u gradu izuzetno dobro sarađuju, od gluvih i nagluvih, preko slepih i slabovidih, do osoba sa mentalnim poteškoćama i ratnih veterana. „Nikada nismo imali problem. Kad se radi lokalni akcioni plan, svi smo za istim stolom.“
Priča Srđana Trajkovića nije priča o nesreći, već o istrajnosti, veri i životu uprkos svemu. Podseća da se nesreća dogodi za „dve sekunde“, ali nada i ljubav nemaju rok trajanja.
Ako nešto ostaje da se doda nakon svih njegovih reči, to je jednostavna poruka: Život se voli tek kada naučimo da volimo jedni druge.
Centar za informisanje i razvoj Surdulice (CIRS) pokrenuo je projekat „Tišina nije rešenje: Žene protiv nasilja“, uz podršku Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena.
Nasilje nad ženama jedno je od najrasprostranjenijih, ali i najtežih oblika kršenja ljudskih prava. U Surdulici, gde socijalni i ekonomski izazovi dodatno opterećuju život zajednice, ovaj problem je posebno izražen. Mnoge žene ostaju same u svom bolu, uplašene, obeshrabrene i bez prave podrške.
Upravo zato nastaje dokumentarni film koji će doneti stvarne, iskrene i hrabre ispovesti žena koje su prošle kroz različite oblike nasilja. Njihovi glasovi, dugo utišani, sada postaju centralni deo jedne snažne priče. Film će prikazati ne samo bol i borbu, već i trenutke nade, oporavka i ponovnog pronalaženja pravog puta.
Projekat ima za cilj ne samo da podigne svest javnosti, već i da ohrabri žrtve da prekinu ćutanje i potraže pomoć. Kroz javnu projekciju, kao i predstavljanje na onlajn platformama, film će naći svoj put do šire zajednice, stvarajući prostor za dijalog, razumevanje i promenu.
Ovaj projekat podseća da je borba protiv nasilja zajednička odgovornost porodice, institucija, medija i čitave zajednice. Samo otvoren razgovor i međusobna podrška mogu pomoći da se razbije tišina koja okružuje nasilje i da se stvori bezbedno okruženje u kojem će svaka žena imati pravo na dostojanstven i miran život.
Pokretanjem ovakvih inicijativa, Surdulica postaje primer zajednice koja se ne plaši da govori o teškim temama, već ih prepoznaje i rešava kroz empatiju i solidarnost. Film i cela kampanja šalju snažnu poruku, da promena počinje od svakog od nas i da nijedna žena nikada ne sme ostati sama pred nasiljem.
„Tišina nije rešenje: Žene protiv nasilja“ nije samo film, to je poziv svakoj ženi da zna da nije sama, i poziv svakom članu zajednice da preuzme odgovornost u borbi protiv nasilja.
„Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.“
Iako se u Zdravstvenom centru Vranje pružaju sve vrste zdravstvenih usluga i edukacija u vezi sa seksualnim i reproduktivnim zdravljem osoba sa invaliditetom (OSI), praksa pokazuje da dostupnost ovih usluga nije uvek jednostavna. Formalnih prepreka nema, ali individualne okolnosti, poput fizičkih barijera ili zdravstvenog stanja, i dalje otežavaju pristup.
Prilagođeno seksualno obrazovanje i prevencija SPB
Prema iskustvu stručnjaka iz Vranja, seksualno obrazovanje prilagođeno osobama sa invaliditetom nije dovoljno dostupno u Pčinjskom okrugu. Iako postoji saradnja sa edukatorima i lokalnim organizacijama, informisanost o prevenciji seksualno prenosivih bolesti značajno varira, pojedine osobe dobijaju adekvatne informacije, dok mnoge ostaju delimično ili nedovoljno informisane.
Zdravstveni centar Vranje tesno sarađuje sa Zavodom za javno zdravlje i udruženjima osoba sa invaliditetom, organizujući radionice, predavanja i grupni rad na primarnom i sekundarnom nivou zdravstvene zaštite. Ipak, stručnjaci ističu potrebu za kontinuiranom edukacijom zdravstvenih radnika o pristupu i komunikaciji sa osobama sa invaliditetom.
Primer dobre prakse – memorandum o saradnji i organizovani preventivni pregledi
Jedan od najznačajnijih koraka u unapređenju dostupnosti usluga bilo je potpisivanje Memoranduma o saradnji između Zdravstvenog centra Vranje, Odeljenja za ginekologiju i akušerstvo i Udruženja osoba sa invaliditetom. Ovim dokumentom definisana je organizacija pristupačnih i besplatnih ginekoloških pregleda i pregleda dojki za žene sa invaliditetom.
Posebno važna mera bila je ponovna upotreba hidrauličnog ginekološkog stola, koji omogućava pregled žena sa težim oblicima invaliditeta. Pregledi se organizuju vikendom, bez uputa, bez čekanja u hodnicima, u manjim grupama do pet žena, što omogućava veću sigurnost, privatnost i komfor.
Statistika sa terena jasno pokazuje značaj ovakvih aktivnosti – u prve tri akcije preventivnih pregleda učestvovalo je devet žena, a kod više od polovine (55,5%) otkrivene su promene koje zahtevaju dalju specijalističku obradu.
Glas žena – zašto pristupačnost znači život
Iskustva žena sa invaliditetom najbolje oslikavaju koliko je važna dobra organizacija:
„Da nije ovih organizovanih pregleda, pitanje je kada bih došla. Nemamo snage da čekamo u redu, a ponekad ni na zakazan pregled ne možemo da stignemo.“ „Osećam se sigurno jer nema gužve, nema uputa, sve ide brzo i organizovano.“
Ovi komentari pokazuju da pored same medicinske usluge, empatija i prilagođena logistika imaju ključnu ulogu. Usluge koje su vremenski, prostorno i organizaciono usklađene sa mogućnostima osoba sa invaliditetom često znače razliku između brige i zapostavljenog zdravlja.
Potrebe i preporuke za budućnost
Iako primer iz Vranja predstavlja ohrabrujući pomak, stručnjaci ističu da je potrebno nastaviti sa razvojem pristupačnog zdravstvenog sistema kroz sledeće mere:
rekonstrukciju zgrade Doma zdravlja i ugradnju lifta,
potpisivanje novih memoranduma za širenje usluga,
redovne edukacije zdravstvenih radnika o radu sa osobama sa invaliditetom,
jačanje saradnje između zdravstvenih institucija, udruženja i lokalne samouprave.
U Pčinjskom okrugu već postoji čvrsta osnova za razvoj inkluzivnog zdravstva. Da bi ono postalo održivo, neophodno je da se dobri modeli, poput organizovanih preventivnih pregleda u Vranju, sistemski podrže i prošire na sve opštine juga Srbije.
